Backa Forum
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.


Informativno-zabavni
 
PrijemBaneriLatest imagesRegistruj sePristupi Psihoedukacija - Page 2 Img]
Zadnje teme
» Mungo Jerry - Boot Power (1972)
 Psihoedukacija - Page 2 EmptySub Avg 15, 2015 8:49 am od Lalaso

» C.C. Catch - MusicBox (2003)
 Psihoedukacija - Page 2 EmptySub Avg 15, 2015 8:47 am od Lalaso

» VA - Super Hits of the '70s - Have a Nice Day Vol. 2 (1990) FLAC
 Psihoedukacija - Page 2 EmptySre Jul 29, 2015 8:25 am od Lalaso

» Quadro Nuevo - Tango (2015)
 Psihoedukacija - Page 2 EmptySre Jul 29, 2015 8:21 am od Lalaso

» T-Bone Walker - Good Feelin' (1993)
 Psihoedukacija - Page 2 EmptyPet Jul 24, 2015 7:04 pm od Lalaso

» Woody Shaw - Woody Shaw With Tone Jansa Quartet (1985)
 Psihoedukacija - Page 2 EmptyPet Jul 24, 2015 7:01 pm od Lalaso

» Jimmy " Baby Face " Lewis - The Complete Recordings 1947-1955 (2002)
 Psihoedukacija - Page 2 EmptySre Jul 22, 2015 7:31 pm od Lalaso

» VA - Dore L.A. Soul Sides 2 (2015) Lossless
 Psihoedukacija - Page 2 EmptySre Jul 22, 2015 7:29 pm od Lalaso

» Don Backy - L'immensita (1998)
 Psihoedukacija - Page 2 EmptyNed Jul 19, 2015 9:22 am od Lalaso

Backa chat
Muzičke vesti


Traži
 
 

Rezultati od :
 
Rechercher Napredna potraga

  Bookmark and Share

Delite | 
 

  Psihoedukacija

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
MilaV
Super Moderator
Super Moderator
MilaV


 Psihoedukacija - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Psihoedukacija    Psihoedukacija - Page 2 EmptyUto Feb 18, 2014 12:54 pm

PSIHIJATAR

   Medicinski obrazovana osoba sa specijalizacijom iz psihijatrije koja se stručno i profesionalno bavi dijagnozom i lečenjem duševnih bolesti, medikamentoznom terapijom i psihoterapijom (za razliku od psihologa, koji takođe može da bude psihoterapeut, ali nije lekar).

PSIHIJATRIJA

   Medicinska disciplina koja se bavi proučavanjem porekla, mehanizama i procesa nastanka, oblika, rasprostranjenosti i lečenja psihičkih bolesti i poremećaja. P. se bavi, osim lečenja, još i prevencijom duševnih bolesti, kao i rehabilitacijom obolelih. Razlikuje se po teorijskom pristupu i metodologiji (medicinski model psihičkog poremećaja, medikamentoza, elektrošok terapija itd.) lečenja psihičkih bolesnika (pacijent) od kliničke psihologije.

PSIHOANALITIČAR

   1. Zastupnik psihoanalize u teorijskom ili istraživačkom radu. 2. Osoba koja kvalifikovano i ovlašćeno vrši psihoanalitičku psihoterapiju. P. ili skraćeno, analitičar mora da bude psihoanalitički obrazovan i obučen (što ne mora da uključuje medicinsko obrazovanje), da sam bude prethodno analiziran, kao i da bude strpljiva i moralna osoba. Trebalo bi u toku psihoterapije da bude "kao ogledalo", tj. neutralan, objektivan u dnosu na pacijenta, što ne znači i pasivan. Odsustvo bilo kakve moralne osude ili čuđenja omogućava analizandu da slobodno saopšti svoje najskirvenije misli i osećanja. Svaki p. treba sebe neprestano da samoanalizira, kako bi analitičko "ogledalo" ostalo bistro.

PSIHOGENI

   Poremećaji ili promene u telesnom ili psihičkom funkcionisanju koji nemaju organski uzrok, već imaju psihičko poreklo. Tako npr.napadi astme, neke kožne bolesti, mucanje ili histerički simptomi mogu biti psihološki determinisani, odnosno p.

PSIHOLOG

   1.Osoba koja je završila studije psihologije ( a u mnogim zemljama i obavezne poslediplomske studije, u vidu specijalizacije) i tako profesionalno osposobljena (poznavanje metoda, činjenica, zakona i teorija psihologije) da može kompetentno da se bavi praktičnom ili naučnom, ili obrazovnom delatnošću u različitim disciplinama psihologije (socijalni, klinički, vojni, školski, industrijski p.). 2. U popularnom, širokom smislu, p. je svaka "psihološki pronicljiva" individua i svaki dobar poznavalac ljudske prirode (tako se npr. u "velike p." ubrajaju Niče, Dostojevski, Šekspir ili Andrić).

PSIHOLOGIJA

   (grč. psihe=duša i logos=nauka) Doslovno, nauka o duši. Skup naučnih disciplina koje proučavaju subjektivne, psihičke doživljaje, procese, osobine, strukture i ponašanje jedinke, kao i uslove njihovog nastanka i razvoja. Po H.Ebinghausu (Ebbinghaus), "p. ima dugu prošlost ali kratku istoriju". To znači da je p. kao nezavisna, empirijska naučna disciplina relativno mlada nauka, nastala 1879, kada je V.Vunt (Wundt) osnovao prvu psihološku laboratoriju (u Lajpcigu). Ali je zato veoma duga prošlost umovanja o psihološkim problemima u okviru mitologije, teologije i filozofije. Još od indijske, preko antičke grčke pa sve do novovekovne i savremene filozofije, mislioci su raspravljali o prirodi duše, problemu odnosa duša-telo, o emocijama, temperamentu, inteligenciji, osnovnim pokretačima ljudskog ponašanja i sl. Različiti psihološki pravci (npr. strukturalistička p., funkcionalistička p., psihoanaliza, bihejviorizam, geštalt p., humanistička p. itd.) na različite načine su koncepirali predmet (elementi svesti, ponašanje, nesvesno, celina doživljaja itd.), činjenice (moralne ili molekuralne), metode (introspekcija, posmatranje, eksperiment; nomotetske ili idiografske) i cilj p. kao nauke (razumevanje ili objašnjenje, predviđanje i kontrola). P. se deli na teorijsku (npr. opšta, razvojna, socijalna p. itd.) i primenjenu (npr. pedagoška, klinička, industrijska, vojna p. itd.).

PSIHOLOGIJA EMOCIJA

   Značajna oblast istraživanja unutar fiziološke, opšte i razvojne psihologije, koja se bavi proučavanjem organske osnove, nastanka, prirode, manifestacija, uloge kao i vrsta emocija.

PSIHOLOGIJA GOMILE

   Grana psihologije koju je krajem 19.veka utemeljio francuski psiholog i sociolog Gistav Le Bon (Le Bon) i predstavlja preteču savremene socijalne psihologije. Ono što je Le Bon posebno isticao je relativno lako političko manipulisanje gomilom, koje se temelji na regresiji pojedinca u gomili, gde njegovo ponašanje postaje nerazumno, nagonsko, nekritičko, nemoralno i nepredvidljivo. Danas ove probleme proučava psihologija mase.

PSIHOLOGIJA GRUPE

   Oblast socijalne psihologije koja proučava psihološke aspekte ponašanja ljudi u grupi, kao i zakonitosti ponašanja same grupe. Mada čovek od svog nastanka živi po grupama, koje presudno određuju njegovo ponašanje, mišljenje i verovanje, p.g. kao oblast sistematskog empirijskog istraživanja nastala je i afirmisla se tek u 20.veku, zahvaljujući studijama V.Medea (Moede), F.Olporta (Allport), J.Morena (Moreno), K.Levina(Lewin) i drugih. Posebni problemi p.g. su: nastanak i formiranje grupe, dinamika grupe, obrazovanje i učvršćivanje grupnih normi, konformizam, socijalna facilitacija, vođstvo, grupno odlučivanje. Postoji, prema različitim kriterijumima, više vrsta grupa (primarne i sekundarne, strukturisane i nestrukturisane, male i velike, formalne i neformalne itd.).

PSIHOLOGIJA LIČNOSTI

   Središnja i jedna od najznačajnijih teorijskih disciplina psihologije u čijoj se žiži nalazi ličnost kao celovit sistem osobina. P.l. proučava pojedinca i njegov osobeni, neponovljivi sklop svih bioloških svojstava, za razliku od opšte psihologije koja takođe proučava sve psihičke funkcije i procese, ali izolovano i apstraktno. Ova fundamentalna i danas veoma razuđena disciplina, istorijski gledano, nastala je iz kliničke psihologije, tačnije, iz psihoanalitičke studije slučaja. Njen cilj je da razume i objasni psihički život i ponašanje pojedinca u celini. Metodi savremene p.l. su veoma raznovrsni: od kliničkog metoda, posmatranja i samoposmatranja, preko terenskog istraživanja, pa sve do eksperimenata i faktorske analize. Oblasti p.l. su: nastanak i razvoj ličnosti, struktura ličnosti, dinamika ličnosti i odnos kulture i ličnosti. Različite p.l. stavljaju različiti naglasak na važnost svesti i svesnih odnosno nesvesnih pojava, bioloških i psiholoških činioca, racionalnog i iracionalnog itd. P.l. se razlikuju i u osnovnom pristupu ličnosti: idiografski i nomotetski, nativistički ili environmentalistički, fenomenološki ili objektivistički (pozitivistički), naturalistički ili kulturalistički itd.

PSIHOLOGIJA MASE

   Oblast socijalne psihologije koja proučava psihološke odlike i zakonitosti ponašanja velike neorganizovane grupe, kao što su mase ili gomile, kao i ponašanje pojedinca u njoj. P.m. je zasnovao francuski sociolog i psiholog Gistav Le Bon (Le Bon) svojom čuvenom knjigom Psihologija gomila (1895). Za razumevanje ponašanja mase nije dovoljno znati psihologiju pojedinca, pošto se ljudi u masi ponašaju sasvim drugačije. P.m. odlikuju impulsivnost, iracionalnost, emocionalnost, sugestibilnost, netolerantnost i laka pokretljivost. Ideje Le Bona i G.Tarda (Tarde) dalje razvija i nadograđuje S.Frojd (Freaud) u studiji Psihologija mase i analiza ega (1921), u kojoj posebnu pažnju posvećuje povodljivosti mase i vođe. Ovu kontroverznu i u savremenoj psihologiji zaboravljenu problematiku revitalizuje i reafirmiše francuski sociolog S.Moskovisi (Moskovici) svojim delom Doba gomila (1981), koji smatra da p.m. može postati analtička nauka, koja se dobrim delom oslanja na psihologiju vođe, s obzirom da mase spontano teže despotizmu. Posebne oblasti proučavanja p.m. su ponašanje ljudi u panici, konformističko ponašanje, vođstvo i tipovi vođa, imitacija itd.

PSIHOLOGIJA MARKETINGA

   (engl.market=tržište, potražnja) Primenjena psihološka disciplina, nastala u uslovima savremenog razvijenog potrošačkog društva, a bavi se istraživanjem tržišta, psihologijom potrošača(njegovog opažanja, sistema vrednosti, stavova, motiva, navika, crta ličnosti), psihologijom uspešnog dizajniranja robe (boja, oblik, veličina), kao i prirodom oglašavanja (reklamna poruka mora biti uočljiva, jasna, privlačna, laka za pamćenje itd.) i uticajem ekonomske propagande na porast nekog proizvoda. U savremenoj p.m. ne obraća se pažnja samo na istraživanje, često nesvesnih i iracionalnih motiva za kupovinu, već i na stvaranje određenih potreba za kupovinom izvesnih proizvoda (statusni simbol, simbol sigurnosti, seksualne potencije itd.). Iza uspešne marketinške akcije (ispitivanje tržišta, kreiranje i lansiranje novog proizvoda, reklamiranje putem oglasa i spotova, praćenje efekata oglašavanja itd.) danas stoje čitavi timovi stručnjaka (osim psihologa tu su ekonomisti, sociolozi, slikari, režiseri itd.).

PSIHOLOGIJA MEĐULJUDSKIH ODNOSA NA RADU

   Oblast psihologije rada koja proučava iterpersonalne odnose zaposlenih, činioce koji ih uslovljavaju i posledice na radni učinak, sa ciljem da ih unapredi, da stvori povoljnu socijalnu atmosferu na radu i poboljša proizvodnju. Najpovoljnija društvena klima u radnoj grupi je tamo gde postoji demokratski stil rukovođenja i kooperacija (najmanje međuljudskih konflikata, apsentizma, fluktuacije, nezadovoljstva poslom, a motivcija za rad i radna efikasnost je visoka). Dobre međuljudske odnose stvaraju i povoljni fizički radni uslovi (optimalno osvetljenje, temperatura, odsustvo buke, štetnih materija i sl.), pravedno i dobro nagrađivanje, visoke plate itd.

PSIHOLOGIJA MIŠLJENJA

   Oblast u sastavu opšte i razvojne psihologije koja se bavi proučavajem procesa, prirode, razvoja, oblika i funkcije mišljenja. Značajne doprinose oblasti p.m. dali su predstavnici funkcionalističke p., Vircburške škole, geštlat psihologije, kulturno-istorijske teorije Vigotskog i Pijažeove razvojne teorije.

PSIHOLOGIJA UČENJA

   Jedna od najrazvijenijih i najplodnijih subdisciplina unutar opšte psihologije. Bavi se proučavanjem prirode, principa, mehanizama, zakonitosti i uloge procesa učenja.

PSIHOLOŠKI

   1.Pridev koji označava sve ono što se odnosi na psihologiju kao struku i nauku: institucije, delatnost, pojmovi, zakoni i metodi (p.katedra, p.institut, p.savetovalište, p.sistem, p.testovi, p.tehnike itd.).2. Ovaj izraz se često upotrebljava i u značenju >psihički.

PSIHOLOŠKO SAVETOVANJE

   Psihološko savetovanje se razlikuje od psihoterapije po tome što je namenjeno tzv. normalnim ljudima, ciljevi su skromniji ili drukčiji (promena ponašanja ili stava, a ne dublja promena ličnosti; prevencija, a ne izlečenje), tumačenja su manje duboka itd.

PSIHOPATOLOGIJA

   Teorijska disciplina koja proučava činjenice, zakone i principe funkcionisanja abnormalnog psihičkog života. P. sistematski istražuje simptome, prirodu i činioce (nasledne, organske i socijalne) patoloških stanja i procesa u mentalnom životu. Za razliku od opšte psihologije, ona se bavi odstupanjima, aberacijama od normalnih procesa u procesima opažanja, mišljenja, emocija, pažnje, učenja, motivacije, volje itd. Saznanja opšte p. služe kao temelj kliničkoj psihologiji i psihijatriji.

PSIHOPATOLOGIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA

   Raznolike pojave relativno lakog i kratkotrajnog poremećaja psihičkih funkcija i ponašanja kod normalnih ljudi. Prema S.Frojdu (Freud), u ovu klasu bezazlenih psihopatoloških pojava spadaju razne vrste omaški, zaboravljanja, pojave kao što su zaturanje i gubljenje predmeta, uspomene pokrivalice i simptomatske i slučajne radnje. Frojd ih je sve objedinio, opisao i objasnio u poznatoj knjizi Psihopatologija svakodnevnog života. Psihoanalitičko tumačenje fenomena iz p.s.ž. pokazalo je na ovom, svima pristupačnom materijalu da su te prividno nemotivisane pojave, u stvari, određene motivima nepoznatim svesti, čime je dat ubedljiv dokaz u prilog pretpostavci o postojanju psihički nesvesnog. Najzad, ove "abnormalnosti normalnih" jasno pokazuju da ne postoji nepremostiv jaz između patološkog i normalnog.

PSIHOPATSKA LIČNOST

   Osoba sa drastično devijantnim, asocijalnim i kriminogenim ponašanjem u interpersonalnim odnosima, nastalo usled teškog emocionalnog defekta. Takvoj ličnosti nedostaju savest, empatija, simpatija, osećanje krivice i strah od kazne/bola. P.l. može hladno i brutalno ubiti drugog čoveka zbog neke banalne sitnice, a posle toga mirno nastaviti započeti svakodnevni posao. Njima nedostaje ljudsko sažaljenje, elementarno saosećanje sa žrtvom, empatija sa njenom patnjom, kao i svest o tome da čine zločin. Na testu asocijacije reči, za razliku od normalnih, oni ne pokazuju emocionalnu reakciju na reči poput ubiti, silovati i sl. Njihov EEG je, u slučaju percipiranja ovih reči, različit od onog dobijenog kod normalne populacije. Neurofiziolozi pretpostavljaju da kod njih postoji prekid veze između limbičkog mozga i korteksa. U poslednje vreme, kako bi se istakao društveni aspekt poremećaja, za ove ličnosti koristi se naziv sociopata.

PSIHOSOMATSKI

   1. Atribut koji ukazuje na izvesnu vezu psihičkog (umnog) i telesnog (dualizam, paralelizam, monizam). Sinonim psihofizički. 2. Odlika nekih pojava da imaju dvostruku prirodu, psihičku (mentalnu) i telesnu (p. poremećaji, p. bolesti, p. medicina itd.).

PSIHOSOMATSKI POREMEĆAJ

   (grč. psihe = duša, soma = telo) Organski, fizički poremećaji (trajne štetne promene u strukturi i funkcionisanju organa i sistemu organa) psihogenog porekla. Za razliku od simptoma konverzivne histerije, ovi telesni poremećaji ne simbolizuju potisnute nagone i ne predstavljaju odbranu od njih ili od anksioznosti. P. p. obuhvata svako oboljenje unutrašnjih organa (organa za disanje, za varenje, kardiovaskularnog sistema), izazvano dugotrajnim stresom, odnosno hroničnim trpljenjem negativnih emocija (anksioznost, napetost, zabrinutost, osećanje odgovornosti, bes, mržnja, zavist). Isuviše česta izloženost snažnim i neprijatnim emocijama, kao i njihovo potiskivanje, dovodi do prevelike aktivnosti autonomnog nervnog sistema, kao i do prekomernog angažovanja kardiovaskularnog sistema i drugih unutrašnjih organa i sistema, što dovodi do njihove hronične preopterećenosti, disfunkcija i trajnih oboljenja. Eksperimenti sa životinjama (pacovima, psima) pokazuju da permanentno izlaganje organizma snažnom stresu ili neurotičnom konfliktu dovodi do p. p. koji pogađaju sistem za varenje. Najčešći p. p. su: čir na želucu i na dvanaestopalačnom crevu, teškoće sa varenjem (gastrointestinalni poremećaji), astma (poremećaji respiratornog sistema), hipertenzija, neuroza srca, infarkt srca, arterioskleroza (kardiovaskularni poremećaji), naziva se još i menadžerska bolest.

PSIHOTERAPEUT

   Specijalno školovana i tehnički obučena, stručna osoba (psihijatar ili klinički psiholog) sa licencom stručnog udruženja koja joj omogućava da se bavi psihoterapijom. Pored stručnih kvalifikacija (poznavanje teorije i tehnike lečenja psihičkih poremećaja), ona mora imati i pogodne lične osobine (intraceptivnost, socijalna inteligencija, tolerancija, strpljenje, empatija, intuicija i sl.), pošto je utvrđeno da je uloga ličnosti p. u uspešnosti psihoterapije veoma velika. Posebna vrsta p. su psihoanalitičar i savetnik. Često se kao sinonim koristi terapeut.

PSIHOTERAPIJA

   (grč. psihe = duša i therapeja = lečenje) Složen postupak pružanja psihološke pomoći zasnovan na određenoj teoriji i tehnici, a sastoji se u planskom i sistematskom verbalnom i neverbalnom uticaju psihoterapeuta na osobu sa problemima (pacijent, klijent), sa ciljem da je oslobodi simptoma, oduči od patološkog načina doživljavanja i nepoželjnih obrazaca ponašanja kao i da izazove pozitivne promene u ličnosti. P. može biti površinska, simptomatska (usmerena na uklanjanje simptoma i modifikaciju ponašanja) ili dubinska, kazualna (cilj joj je promena dubinske strukture i dinamike ličnosti, kao i uklanjanje patogenih uzroka). U zavisnosti od uloge klijenta (pacijenta) u procesu lečenja, razlikuje se direktivna i nedirektivna p. Od broja istovremeno uključenih klijenata u proces lečenja p. može biti individualna i grupna. Današnja p. predstavlja skup različitih teorija i tehnika, koje su uglavnom povezane sa odgovarajućim psihološkim pravcima i školama. Najpoznatije p. su: psihoanalitička, geštalt, egsistencijalistička p., transakciona analiza, zatim klijentom usmerena terapija, bihejvior terapija, kognitivna, suportivna p., psihodrama itd. Evaluacija učinaka pojedinih vrsta p. još uvek ne daje jednoznačne i pouzdane rezultate da bi se moglo sa sigurnošću kazati koja je i zašto najbolja. Ono što je izvesno jeste da neke vrste p. daju bolje rezultate kod nekih psiholoških poremećaja, kao i da uspeh u p. u velikoj meri zavisi od ličnosti i iskustva psihoterapeuta.

PSIHOZA

   Teška psihička bolest koju karakteriše gubitak osećanja realnosti, nedostatak uvida u sebe samog, depersonalizacija, halucinacije, sumanute ideje, kao i drugi teži poremećaji opažanja, mišljenja, pamćenja, nagona, emocija, interpersonalnih odnosa i nesposobnost obavljanja profesionalnih aktivnosti. P. mogu biti organske (alkoholne p., senilne p. itd.) i funkcionalne (psihogene). Prema psihoanalizi, p. ("narcističke neuroze") nastaje kao posledica duboke regresije i potpunog sloma odbrambenog sistema ega. Najpoznatije vrste p. su manijačno – depresivna p., shizofrenija, paranoja. Lečenje psihoza obično zahteva dužu medikamentoznu terapiju i psihoterapiju u nekoj od psihijatrijskih ustanova.

_________________
Preuzeto: PSIHOEDUKACIJA, web sajt Danijela Živančević, spec. psiholog savetovanja, Psihopolis institut
Nazad na vrh Ići dole
MilaV
Super Moderator
Super Moderator
MilaV


 Psihoedukacija - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Psihoedukacija    Psihoedukacija - Page 2 EmptyUto Feb 18, 2014 12:58 pm

R

RACONALNI TIP


   U Jungovoj (Jung) teoriji ličnosti, tip ličnosti kod kojeg u rasuđivanju, stavovima i delanju preovladavaju racionalne funkcije (mišljenje i osećanje), kojima se saznaje ono što je opšte, apstraktno. Suprotno iracionalni tip.

RACIONALIZACIJA

   1. U ekonomiji, privredi i tehnici postupak poboljšanja nekog metoda rada ili neke institucije, sistema ili organizacije da bi postao bolji, efikasniji, celishodniji, smisleniji, razumniji (npr. r. proizvodnje, r. potrošnje, r. učenja, r. obrazovanja). 2. U psihoanalizi, mehanizam odbrane u kojem se za svoje nedostojne postupke ili za pretrpljeni neuspeh naknadno traži opravdanje u društveno prihvatljivim motivima, kako bi se izbeglo osećanje stida ili manje vrednosti i očuvalo ugroženo samopoštovanje. Suština r. jeste u tome da se pravi, mada, sa stanovišta ega, neprihvatljivi i "niski" motivi vlastitog ponašanja, zamenjuju izmišljenim, ali zato prihvatljivim i "višim" motivima. Bitno je istaći da ovde nije reč o laganju i svesnom obmanjivanju, već o nesvesnoj samoobmani. Jedan vid r. je "kiselo grožđe" (neuspeh u nekoj aktivnosti opravdavamo time što to "nije bilo vredno truda"), a drugi je "sladak limun" (za ono što ne smemo, kažemo da nećemo da učinimo jer smo "isuviše plemeniti"). 3. U psihologiji pamćenja, prema F. Bartletu (Bartlett), tendencija u sećanju da se naknadno povezuje ono što je u pamćenju ostalo nepovezano ili davanje racionalnog objašnjenja onome što je nedovoljno jasno ili motiva onome što je nemotivisano. R. je izraz težnje za osmišljavanjem.

RACIONALNO

   (lat. ratio = mišljenje, razum, um) Ono što pripada umu, razmu, ono što je misaono, razumno po svom poreklu ili po svojoj prirodi. R. je ono što se zasniva na pravilnom logičkom mišljenju i ispravnom zaključivanju iz datih premisa. Suprotno iracionalno, bezumno ili empirijsko, intuitivno.

RASPOLOŽENJE

   Relativno slabo, sveprožimajuće i prelazno emocionalno stanje koje može, ali i ne mora da bude povezano sa spoljnim zbivanjima i situacijama (često nastaje neobjašnjivo, spontano). Ovo prijatno ili neprijatno r. daje emocionalnu boju našem celokupnom opažanju i mišljenju, tj. prožima sve naše iskustvo i ponašanje. Kada nas "obuzme" radost, tada ceo svet izgleda radostan i prozračan, a ljudi dobri, ali kada nas "uhvati" turobno, sumorno r. onda nam se isti taj svet čini mračnim, neprijatnim, a ljudi daleki i hladni. U prijatno r. svrstavaju se radost, veselost, osećanje sreće, spokojstva, a u neprijatna – depresivno, mrzovoljno, turobno, teskobno r., kojima često ne znamo pravi razlog jer se on može nalaziti u nesvesnom. Kod nekih ljudi preovladava dobro, a kod nekih rđavo r., što je povezano sa životnim iskustvom, crtama ličnosti i temperamentom. Prema K. G. Jungu (Jung), ćudljiva promena raspoloženja, neobjašnjiva "ispunjenost", "obuzetost" tugom, zlovoljom ili radošću kod muškaraca je znak da je Anima preplavila psihu.

RAZDRAŽLJIVOST

   1. Sposobnost reagovanja živog organizma ili specijalizovanog organa (čula, nerava) na stimulus. 2. Podložnost lakom uzbuđivanju, preosetljivost. Ova sklonost se često susreće kod dece, histeričkih i drugih neurotičnih bolesnika.

RAZVOJ IDENTITETA

   Proces sticanja identiteta odvija se, prema E. Eriksonu (Eriksonu), kroz ceo život, prolaskom ličnosti kroz genetički određene stadijume razvoja, praćenih krizama identiteta. Iz svake od njih, ukoliko prevladava krizu, osoba izlazi sa povećanim osećanjem unutrašnjeg jedinstva i sa više smisla za dobro rasuđivanje. R. Erikson je opisao kao osam stupnjeva psihosocijalnog razvoja ličnosti. Svakom od tih stupnjeva odgovara određeni osnovni kvalitet ega, njegova snaga i određena "vrlina". Prvi stupanj je sticanje osnovnog poverenja (naspram nepoverenja), drugi sticanje autonomije (naspram stida i sumnje), treći, inicijative (naspram osećanja krivice), četvrti je marljivost (naspram osećanja manje vrednosti), peti je oformljenje identiteta (naspram konfuzije identiteta), šesti intimnost (naspram izdvojenosti), sedmi, stvaralaštvo (naspram zastoja) i poslednji, osmi, integritet (naspram očajanja). Ovih osam stadijuma Erikson je opisao u svojim delima Detinjstvo i društvo (1950, 1963), Identitet: mladost i krize (1968) i Uviđanje i odgovornost (1964).

RAZVOJ LIČNOSTI

   Složen proces progresivnog menjanja i usložnjavanja ličnosti, od prvih dana po rođenju pa sve do zrelosti, ili do kraja života. R. l. obuhvata postupan proces nastanka i uobličavanja ličnosti, u sukcesivnom nizu diferenciranja i integrisanja psihičkog života na sve višem nivou. R. l. određen je nasleđem, sredinom i ličnom aktivnošću, kao i interakcijom na sva tri faktora. Mnogi teoretičari na različite načine obajšnjavaju samu prirodu razvoja i ne slažu se u tome da li je r. l. kontinuiran ili diskontinuiran proces, da li je rano detinjstvo presudno za kasniji razvoj, koliki je uticaj sociokulturnih činilaca itd. S. Frojd (Freud), K. G. Jung (Jung), E. H. Erikson (Erikson), G. V. Olport (Allport) i drugi teoretičari smatraju da ličnost, tokom razvoja, prolazi kroz kvalitativno različite stadijume, dok B. F. Skiner (Skinner) i drugi bihejvioristi smatraju da je r. l. isključivo kvantitativan i kontinuiran proces. Psihoanalitičke teorije kao glavne mehanizme razvoja ističu identifikaciju i sublimaciju, bihejviorističke teorije mehanizme klasičnog, operantnog i vikarijskog uslovljavanja, a humanističke samoaktualizaciju i funkcionalnu autonomiju. Pojedini teoretičari naglašavaju razvoj nagona, posebno psihoseksualni razvoj (Frojd, M. Klajn), drugi razvoj identiteta (Erikson), treći razvoj samosvesti (Olport), četvrti razvoj karaktera (From), peti razvoj celovitosti ličnosti (Jung), šesti razvoj motiva samoaktualizacije (Maslov) itd. Cilj razvoja je, na različite načine definisana, dobro integrisana, socijalizovana, zrela ličnost (genitalni, produktivni karakter, autentična, celovita, samoaktualizovana ličnost itd.).

REAKTIVNA DEPRESIJA

   Za razliku od endogene, r. d. je depresija direktno izazvana nekim bolnim, traumatičnim događajem (npr. bankrot, smrt bliske osobe, teška bolest itd.) i nastaje vrlo brzo posle njega. Osećanje tuge, očajanja, beznađa kod r. d. najjače je uveče, dok je kod tipične depresije ovo osećanje najsnažnije ujutru.

REAKTIVNA NEUROZA

   Neurotični poremećaj, najčešće u vidu anksioznosti, uznemirenosti, nesanice, rasejanosti, razdražljivosti ili neke psihosomatske bolesti, nastao kao odgovor na neku stresogenu situaciju i može spontano nestati. Nekada je, međutim, potrebna psihoterapija, kao i kod "pravih" neuroza.

REAKTIVNA PSIHOZA

   Težak duševni poremećaj nastao kao neposredna reakcija na određeni stresogeni događaj (npr. tortura, silovanje, porođaj, davljenje, razvod) ili snažan patogeni pritisak socijalne sredine (stigmatiziranje, ostrakizam) i u razumljivoj je psihološkoj vezi s ovim nepovoljnim okolnostima. R.p. je, u pogledu etiologije, na suprotnom kraju od endogene psihoze, mada valja imati u vidu da je svaka psihoza u izvesnoj meri reaktivna. Od r.p. najčešće su depresija, zatim paranoja i shizofrenija.

REALNOST

   Sveukupnost onoga što stvarno postoji, nasuprot onome što postoji samo u mislima, mašti i plod je čovekovih želja ili strahova. U psihologiji se naglašava značaj subjektivne psihičke r. koja značajno, nekada čak i više, utiče na čovekovo ponašanje od tzv. objektivne r. U početku svog razvoja dete ne poznaje r., već je postepeno shvata, odnosno konstruiše u skladu sa svojim saznanjima, mogućnostima, a dok je još malo, ono meša objektivnu i subjektivnu r. Tek postepeno u svom ponašanju i mišljenju ono počinje da se vlada po principu realnosti. Jedan od važnih simptoma psihoze jeste gubitak kontakta sa r.

REFERENTNI OKVIR

   Širi sistem pojmova, propozicija, stavova, normi ili standarda na koji se, često nesvesno, oslanja ili poziva onaj ko procenjuje ili tumači neku pojavu, svojstvo, predmet ili ličnost. Recimo, ako procenjujemo dužinu jednog konkretnog automobila, onda ga upoređujemo sa našim implicitnim standardom koga čine prosečno dugačka kola koja svakodnevno susrećemo npr. u Srbiji. Ako, pak, odemu u SAD, gde su kola znatno veća, onda nam ista kola, koja smo ranije procenili kao srednje dugačka, mogu izgledati mala, jer se promenio r. o. Rezultat dobijen na testu inteligencije mora se, prilikom njegove interpretacije, staviti u odgovarajući širi kontekst. Ako tumačimo skor na testu inteligencije nekog dečaka, moramo ga porediti sa skorovima koji dobijaju dečaci njegovog uzrasta, obrazovnog sloja i mesta stanovanja. Smeštanjem datog testovnog postignuća u relevantan niz mera, koji predstavlja r. o., može se adekvatno proceniti stepen razvijenosti inteligencije ovog dečaka.

RELIGIJA

   (lat. religio od religare = povezati) Složen i zaokružen sistem verovanja, predstava, simbola, dogmi i obreda usmerenih na komunikaciju sa onostranom, transcendentnom stvarnošću, u čijem je središtu apsolutno, natprirodno i svemoćno biće – Bog. R. pruža čoveku odgovor na pitanje o poreklu vaseljene i o njegovom mestu i zadatku u njoj. Ona mu pruža da nađe put spasenja i obećava mu da će, bude li se pridržavao religijskih pravila njegova duša zadobiti večitu i savršenu egzistenciju posle smrti. R. sistemi imaju svoj razvoj od magije, totemizma i animizma, preko politeizma do monoteizma, kao najvišeg stupnja. Sociologija r. istražuje društvene funkcije r. kao što su očuvanje integriteta grupe i učvršćivanje solidarnosti njenih članova. Psihološka disciplina koja istražuje psihološke osnove i funkcije r. naziva se psihologija religije.

REMISIJA

   (lat. remissio = vraćanje, oproštaj) 1. U pravu, ukidanje neke zabrane ili opraštanje kazne. 2. U psihologiji i psihijatriji, spontano i prolazno slabljenje ili gubljenje simptoma duševne bolesti, period u kojem se bolesnik oseća dobro i zdravo, kao pre bolesti.

ALKOHOLIČAR

   Osoba kod koje se, usled prekomrnog i hroničnog konzumiranja alkoholnih pića, stvorila psihološka i fiziološka zavisnot od alkohola sa štetnim posledicama po psihofizičko zdravlje, ekonomsko stanje, kao i po njeno moralno i socijalno ponašanje.

RESOCIJALIZACIJA

   Planski i sistematski programiran proces korigovanja društveno neprilagođenih stavova, uverenja, sistema vrednosti, i antisocijalnog ponašanja kod osobe gde je proces socijalizacije bio neuspešan. Cilj r. je integrisanje ili ponovo integrisanje pojedinaca sa problemima u ponašanju (prestupnici, narkomani, prostitutke i sl.) u društvenu sredinu. Postoje raznovrsni programi tretmana i postupci r. koji se primenjuju u specijalizovanim zatvorenim institucijama (zatvorima, domovima, bolnicama) ili van njih (porodični smeštaj).

RODITELJ

   Prema E. Bernu (Berne), psihičko stanje u kojem osoba oseća, misli i reaguje upravo onako kako je to činio nekada jedan od njegovih roditelja. U ego-stanju R. jednim delom se nalaze verna sećanja na ponašanje stvarnih roditelja, a drugim doživljaj roditeljskih figura. Kada je R. aktivan u nekoj ličnosti, tada on šalje poruku tipa TREBA ili MORA. Obrasci ponašanja i doživljavanja R. su spoljni, socijalno programirani (za razliku od onih kod Deteta), pa se mogu nazvati "eksteropsihom". Osoba koja se nalazi u ego-stanju R. prepoznaje se po tome što ima ukočeno i nadmeno držanje tela, strog izraz lica, a pokreti ruke i pogled su zapovednički. R. ima značajnu ulogu u vaspitanju dece i pomaže pojedincu da mnoge svakodnevne odluke donosi rutinski. Sa stanovišta funkcionalne analize, razlikuju se Negujući/Prirodni R. (blag ton, prijateljski izraz lica, ohrabrivanje, podrška, razumevanje, zaštita) i Kritički R. (strog, naredbodavni ton, neprestano podučavanje, kritikovanje i kontrolisanje Deteta).

RUKOVOĐENJE

   Oblik upravljanja grupom u kojem osoba koja ima najveću društvenu moć (vođa); sama ili u saradnji sa drugim članovima grupe učestvuje u donošenju grupnih odluka, kako bi što uspešnije ostvarila ciljeve grupe i/ili što bolje zadovoljila potrebe članova. Postoji više tipova rukovođenja.

_____________
Preuzeto: PSIHOEDUKACIJA, web sajt Danijela Živančević, spec. psiholog savetovanja, Psihopolis institut
Nazad na vrh Ići dole
MilaV
Super Moderator
Super Moderator
MilaV


 Psihoedukacija - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Psihoedukacija    Psihoedukacija - Page 2 EmptyUto Feb 18, 2014 1:00 pm

S

SAMOAKTUALIZOVANA LIČNOST


Po A. H. Maslovu (Maslow), osoba koja je u punoj meri ostvarila svoje inherentne potencijale i sposobnosti. Na osnovu analize istorijskih ličnosti (državnika, naučnika, umetnika itd.) i istraživanja nekih savremenika, za koje se pretpostavlja da predstavljaju najbolje pripadnike ljudske vrste, Maslov je izdvojio petnaestak crta ličnosti i odlika koji čine sindrom zrele ili s. l. To su: realističko opažanje stvarnosti; prihvatanje sebe i drugih onakvih kakvi jesu; spontanost u ponašanju; usredsređenost pre na problem nego na sebe samog; potreba za povlačenjem; autonomnost mišljenja; stalna svežina doživljavanja; vrhunski doživljaji; osećanje zajedništva i identifikacija sa čovečanstvom; prisni emocionalni odnos sa malim brojem odabranih; demokratska struktura karaktera; etička izvesnost; dobronamerni smisao za humor; kreativnost; otpor enkulturaciji.

SAMOIDEALIZACIJA

U teoriji K. Hornaj (Hornay), postupak "rešenja" neurotičkog konflikta koji se sastoji u preuveličavanju sopstvenih dobrih osobina i minimiziranju loših. Neurotičar pokušava svoj konflikt da reši tako što stvara idealnu sliku o sebi u kojoj protivrečne težnje tobož nestaju, a onda počinje da veruje da je on upravo onakav kakav bi želeo da bude. Samoidealizacija je mehanizam koji se stvara i održava idealno ja. Ovim mehanizmom postojeći konflikt ne samo da se ne rešava stvarno, nego se još više produbljuje, što izaziva strepnju, nezadovoljstvo i još veću zavisnost od drugih ljudi i njihovog mišljenja.

SAMOIZRAŽAVANJE

Svesno ili nesvesno, voljno ili nevoljno ispoljavanje sopstvenih osećanja, namera, sklonosti i vrednosti na verbalan ili neverbalan način.

SAMOKAŽNJAVANJE

Jedan od vidova zagonetnog iracionalnog ponašanja prema sebi samom, manifestovano u širokom rasponu: od blagog samoprekorevanja, osećanja manje vrednosti, preko teških samooptuživanja kod melanholije, mazohističkog ponašanja, samoozleda kod neuroza sudbine, pa sve do samoubistva. S. je, prema psihoanalizi, iracionalno samo sa stanovišta racionalnog ega, ali postaje razumljivo onda kada se posmatra sa stanovišta super-ega koji kažnjava i time zadovoljava nesvesnu potrebu za kaznom. Sa S. Frojdovim (Freud) uvođenjem nagona smrti, s. se tumači kao izdanak nagona za autodestrukcijom.

SAMOKONTROLA

Sposobnost uspešne kontrole sopstvenih nagonskih impulsa, afekata i strasti. Razvijena s. predstavlja znak snage ega i odliku zrele ličnosti.

SAMOKRITIČNOST

Objektivan odnos prema sebi, svojim motivima, osobinama i sposobnostima, koji uključuje kritički odnos prema ličnim slabostima i manama. Ova osobina ličnosti je povezana sa sposobnošću samouviđanja i sa emocionalnom i intelektualnom zrelošću. Osoba koja poseduje s. nije sklona samoobmani.

SAMOLJUBLJE

Nekritičko obožavanje sebe samog, samozaljubljenost. S. se razlikuje od egoizma, kojem je cilj korist, a ne zadovoljenje sujete. Prema E. Fromu (Fromm), ljubav prema sebi nije isto što i s., jer čovek koji voli sebe dobro sebe poznaje i u stanju je da voli druge ljude. Naprotiv, ličnost kod koje je razvijeno s. ne poznaje sebe, svoje autentično ja, nije u stanju da voli ni druge ni sebe, već je zaljubljena u svoju idealizovanu sliku, a drugi ljudi su mu potrebni samo da bi ga obožavali i hranili s. U psihoanalizi, ovom pojmu delimično odgovara pojam narcizma.

SAMOOBMANA

Nesvesno samozavaravanje, obmanjivanje sebe samog u pogledu pravih motiva svoje delatnosti i osobina (neuviđanje svojih rđavih impulsa, želja i sklonosti i viđenje sebe samog isključivo u pozitivnom svetlu). S. u psihoanalitičkom žargonu odgovaraju mehanizmi odbrane. Zdravi, a naročito bolesni pojedinci štite i neguju svoje s., tako da ih je teško osloboditi ovih iluzija o sebi i sopstvenim tobožnjim vrednostima i vrlinama, pošto ih snažni emocionalni otpori ometaju da vide pravu i, ujedno, neprijatnu istinu o sebi. Suprotnost s. je samouviđanje.

SAMOOPTUŽIVANJE

Opravdano ili neopravdano osuđivanje sopstvenih postupaka ili misli i namera. Nerealno i preterano s. javlja se kao simptom depresije i melanholije. Psihoanalitičari smatraju da ove patološke, iracionalne samooptužbe bolesnika potiču od preterano strogog superega koji se postavlja kao nemilosrdan sudija u odnosu na slab ego.

SAMOPONIŽAVANJE

Javno ili skriveno unižavanje sebe samog. S. može biti manifestacija moralnog mazohizma ili simptom depresije, a nastaje usled osećanja krivice. Mazohista nalazi zadovoljstvo u svojoj moralnoj degradaciji.

SAMOPOŠTOVANJE

Stav prema sopstvenom ja, odnosno, prema sebi samome, koji uključuje vrednovanje. S. je jedan od bitnih aspekata svesti o sebi koji počinje da se razvija već od 2 – 3. godine života, kada za dete počinju da bivaju važne pohvale i pokude roditelja. Kasnije, s. zavisi od toga da li je ponašanje i mišljenje pojedinca u skladu sa sopstvenim, usvojenim standardima ponašanja i moralnim normama. Očuvanje s. je vrlo bitno za održavanje emocionalne stabilnosti i mentalne ravnoteže. Ličnost se često, da bi očuvala s., koristi mehanizmima odbrane.

SAMOPOTVRĐIVANJE

Svaki postupak ili mentalni proces koji doprinosi potvrđivanju, afirmaciji vlastitih osobina, mogućnosti, potreba, vrednosti i sposobnosti, najkraće, vlastitog ja, pred samim sobom i pred ljudima do kojih nam je stalo. U ontogenezi se rano javlja, i tokom celog života potreba za samopotvrđivanjem ima važnu ulogu.

SAMOPOUZDANJE

Crta ličnosti ispoljena kao sigurnost u sebe samog i svoje sposobnosti. Koliko će čovek imati poverenje u sebe i vlastite mogućnosti, zavisi od njegovog životnog iskustva i njegove relativne uspešnosti u rešavanju osnovnih životnih pitanja (ljubav, brak, profesija, društveni položaj itd.). Ukoliko pojedinac više uspeva u svojim namerama, ukoliko ga drugi više priznaju i poštuju, utoliko će i njegovo s. biti veće, i obrnuto, što više doživljava neuspehe i osudu okoline, to mu je s. slabije. Sinonim samouverenost.

SAMORAZVOJ

Spontani, autohtoni razvoj, određen organizmu imanentnim snagama, a ne spoljašnjim uticajima. S. ličnosti podrazumeva da se psihičke strukture i funkcije diferenciraju i usložnjavaju prevashodno putem mehanizama autoregulacije. Teorija samoaktualizacije i, opštije, model biljke konceptualizuju psihički razvoj kao s.

SANGVINIČAN TEMPERAMENT

(lat. sanguis= krv) Jedna od četiri tipa u klasičnoj tipologiji temperamenta; odlikuje se brzim, ali slabim i kratkotrajnim emocionalnim reakcijama. Osoba koja ima s.t. često se i lako uzbuđuje, lako menja raspoloženje, uglavnom je optimista, sklona vedrom raspoloženju. Prema Hipokratu i Galenu, organsku osnovu ovog tipa predstavlja dominacija krvi u telesnim sokovima. U Pavlovljevoj tipologiji, s.t. odgovara živahni tip funkcionisanja nervnog sistema.

SAVEST

1.U filozofiji (etici) ili u teologiji, ljudskoj prirodi inherentna sposobnost ili od Boga dat dar moralnog prosuđivanja vlastitih postupaka i misli. Dela i pomisli koja s. pozitivno vrednuje doživljavaju se kao dobra ili vrla, a ona negativno vrednovana kao rđava ili grešna. 2. U socijalnoj psihologiji, lični etički sistem (moralna svest) formiran u procesu socijalizacije (putem socijalnog učenja), sačinjen od usvojenih moralnih načela, normi, vrednosti i pravila o tome šta je dobro/zlo, a šta je pravedno/nepravedno. 3. U psihoanalizi, jedna od funkcija superega. S. se postavlja iznad ega i sudi mu za rđave i dobre namere i postupke, kažnjava ga i nagrađuje. Ako pojedinac izvrši ili samo poželi zlo delo, onda ga ona strogo kažnjava prekorima i osećajem krivice (strahom od savesti), a ako učini dobro delo, javlja se osećanje ponosa. Ovaj "unutrašnji sudija" nastaje usled straha od kastracije, internalizacijom zabrana, tako da sada on osuđuje, preti i svirepo kažnjava ego, baš kao što su to ranije roditelji činili sa svojim detetom, kaže S.Frojd (Freud). 4. U humanističkoj psihologiji, "unutrašnji glas" našeg pravog ja koji nam zabranjuje da činimo sve ono što ometa naš spontani razvoj ka zrelosti i autentičnosti, i savetuje da se vladamo po zakonima svoje unutrašnje prirode i budemo "ono što jesmo". E.From (Fromm) razlikuje autoritarnu s. (koja se poput super-ega formira nagrađivanjem i kažnjavanjem) i humanističku s. (koja je unutrašnji regulator našeg autentičnog ja).

SAVETNIK

Naziv za poseban tip psihoterapeuta koji vodi proces savetovanja (nedirektivne terapije). S. je stručna osoba (klinički psiholog, psihijatar, socijalni radnik) koja ume da uspostavi dobar odnos sa klijentom koga bezuslovno prihvata i poštuje kao ličnost. U Rodžersovoj (Rogers) klijentom usmerenoj terapiji, savetnik se služi tehnikom refleksije da pomogne osobi sa problemom koja traži psihološku pomoć da dođe do svoje autentične ličnosti, onosno da postane osoba koja dobro funkcioniše. S. treba pažljivo da sluša, da razume i ume da pokaže da razume osećanja i doživljaje svog klijenta.

SAVETOVANJE

1. Davanje pomoći u vidu stručnog saveta (uputstva, preporuke, sugestije, recepta) osobi koja ima neki problem (učenik, službenik, bračni partner, narkoman itd.). U ovom, klasičnom smislu, s. se primenjuje u pravu, pedagogiji, medicini, psihologiji rada i kliničkoj psihologiji i drugim disciplinama. U psihoterapiji, direktivno ili psihološko savetovanje. 2. U savremenoj kliničkoj psihologiji, osobena vrsta pružanja psihološke pomoći koja se razvila u opoziciji prema klasičnoj psihoterapiji (u kojoj je strogo asimetričan odnos terapeuta i pacijenta: prvi je moćan, stručan, dominantan u procesu lečenja, a drugi je slab, zavisan i pasivan). U s. ne postoji hijerarhijski odnos između savetnika i klijenta, već ljudski odnos međusobnog uvažavanja dve ravnopravne osobe. Najpoznatiji vid s. je klijentom usmerena terapija. Tehnički termin "s." (eng.counseling) označava postupak koji se suštinski razlikuje od psihološkog savetovanja, pošto ovo s. ne samo da podrazumeva davanje saveta klijentu, već upravo to sistematski izbegava i nastoji da klijent sam dođe do uvida i rešenja svog problema.

_____________
Preuzeto: PSIHOEDUKACIJA, web sajt Danijela Živančević, spec. psiholog savetovanja, Psihopolis institut
Nazad na vrh Ići dole
MilaV
Super Moderator
Super Moderator
MilaV


 Psihoedukacija - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Psihoedukacija    Psihoedukacija - Page 2 EmptyUto Feb 18, 2014 1:03 pm

SAZREVANJE

Aspekt procesa telesnog i/ili psihičkog razvoja, a biološki, hereditarno je određen. Tokom procesa s. ostvaruje se, u skladu sa dostignutim uzrastom, nasledno date psihofizičke dispozicije organizma koji se razvija. Prenatalni razvoj ljudske jedinke, njen rast, usložnjavanje i integracija pojedinih elemenata organskih struktura (mišićni, nervni, endokrini sistem i sl.), javljanje posebnih karakteristika vrste ( uspravan hod, inteligentno ponašanje itd.), polnih odlika – rezultat je s., za razliku od drugih, koje su proizvod sticanja ili učenja. Čovekov psihofizički rast i razvoj u najvećoj meri je rezultat interakcije procesa učenja i s. Da bi moglo da dođe do učenja izvesnih veština ili sticanja odeđenih znanja, potrebno je s., ali samo s. uslovljeno je procesom učenja (up.zona proksimalnog razvoja). Krajnji rezultat procesa s. je telesna, psihoseksualna, intelektualna, moralna, emocionalna i socijalna zrelost jedinke.

SHIZOFRENIJA

(grč. shizo=cepam, razdvajam i fren, gen. frenos=duša, duh) Teška duševna bolest koju karakterišu dubok nesklad između mišljenja i afekata, apsurdne ideje, halucinacije, odsustvo logike u rasuđivanju, ravnodušan odnos prema stvarnosti, povlačenje u sebe, autističko mišljenje i bizarni simptomi. Ovu nozološku jedinicu u psihijatriju je uveo E. Krepelin (Kraepelin) pod nazivom dementia praecox, što znači "rano ludilo" ( jer je verovao da se uvek javlja u mladalačkom dobu i završava demencijom). Sam termin (shizofrenija) uvodi 1911. švajcarski psihijatar E.Blojler (Bleuler) koji smatra da ova bolest nije isključivo vezana za mladalačko doba i da se ne završava nužno demencijom, već da je za nju karakteristično i bitno pre svega "cepanje različitih psihičkih funkcija". S.Frojd (Freud) je smatrao da je adekvatniji naziv za s. izraz parafrenija. Prema psihoanalizi, shizofreničar se povukao iz spoljnjeg sveta jer je pretrpeo duboku regresiju na narcistički stadijum. U prvoj fazi s. dolazi do raspadanja strukture ega, praćenog osećanjem depersonalizacije, derealizacije. kao i karakterističnim fantazmima o uništenju sveta i fiksnim idejama veličine. U drugoj fazi dolazi do pokušaja obnavljanja i samoizlečenja, restitucije, koju prate halucinacije, sumanute ideje o spasavanju sveta, tipični snovi itd. U stereotipijama i bizarnom ponašanju shizofrenih bolesnika mogu se raspoznati namere pune smisla, koje nisu mogle ostvariti, pa su ostale na pola puta kao svedočanstvo dezintegracije funkcija ega i duboke motorne regresije. Vrste s. su hebefrena, katatona, paranoidna i shizofrenija simpleks.

SHIZOFRENO MIŠLJENJE

Primitivno, prekonceptualno, autističko, asocijativno mišljenje karakteristično za shizofreniju. S.m. je nelogično, nerealistično, krajnje subjektivno, hermetično, prepuno nerazumljivog simbolizma i bizarnih asocijacija. Prema psihoanalitičarima, ovaj način mišljenja nastaje usled neke teške frustracije ili traume koja je dovela do pada mentalnog funkcionisanja sa principa realnosti na princip zadovoljstva, što vodi regresiji sa logičkog na nivo prelogičkog i magijskog mišljenja.

SHIZOIDNA LIČNOST

Sklop crta koji obrazuje specifičan poremećaj ličnosti u kojem dominiraju naglašena intravertnost, autizam, narcisoidnost, emocionalna tupost i ravnodušnost. S.l. ima probleme u socijalnom okruženju, lako se zapaža njeno upadljivo ponašanje, pa su poznate kao ekscentrici, osobenjaci i čudaci. Dominantne crte karaktera s.l. su: povećana narcisoidnost, precenjivanje sebe samog, emocionalna hladnoća, povučenost, autističko i nesocijalno ponašanje. Takve osobe mogu imati velikog uspeha na određenom polju, u profesionalnoj aktivnosti za koju su se specijalizovali. U neskladu sa njihovim velikim intelektualnim i profesionalnim uspehom je njihov nerazvijen, zakržljali psihoseksualni, emocionalni i socijalni život.

SHIZOIDNO–PARANOIDNA POZICIJA

Pojam Melanije Klajn (Klein) koji označava stadijum odnosa prema objektu u prvoj polovini prve godine života deteta, kada se uspostavlja odnos sa parcijalnim objektom (majčine grudi). Mehanizam projektivne identifikacije odojče na majčine grudi projektuje svoje libidinalne i agresivne nagone i fantazme, pa ih podvaja na dobre i rđave. Introjekcijom razdvojenog, dobrog i rđavog objekta, dolazi do unutrašnjeg rascepa u samom egu. Rđavi objekt kod deteta izaziva snažan strah od proganjanja i uništenja. Ukoliko je ovaj strah jači, ono se utoliko više fiksira na shizoidno-paranoidnu poziciju, što stvara mogućnost regesije u daljem razvoju i otvara put ka poremećaju u vidu paranoje ili shizofrenije. U toku normalnog razvoja smanjuju se strah i unutrašnja podvojenost, što omogućava detetu da napreduje do depresivne pozicije.

SHIZOTIMNI TIP

Jedan od tipova ličnosti u normalnoj populaciji koji, prema Krečmerovoj tipologiji, ima sklonost ka shizoidnom ponašanju, a odlikuje ga sindrom crta: povučenost, zatvorenost, emocionalna hladnoća i distanciranost u interpersonalnim odnosima, asketizam, individualizam, lična preosetljivost, sklonost ironiji, fanatizmu itd. Po E. Krečmeru (Kretschmer), ljudi koji pripadaju s.t. podsećaju na visokom ogradom dobro zaštićene vile sa glatkom, hladnom mermernom fasadom i spuštenim roletnama koje brižljivo skrivaju ono što se zbiva unutra. Ovaj tip ličnosti je povezan sa leptosomnim ili asentičkim tipom telesne građe.

SKRIPT

U transakcionoj analizi, pretežno nesvesni životni plan ili tekući proram, utemeljen na izvesnoj iracionalnoj odluci donetoj još u detinjstvu, koju prećutno sugerišu, podržavaju i učvršćuju roditelji, i po kojem se prisilno vlada odrasla osoba u svim važnim trenucima svog života, umesto po pravilima i zahtevima razuma. S. ili scenario je razrađen plan koji predstavlja odgovor na pitanje: "Šta ćeš da uradiš sa svojim životom?" U zavisnosti od usvojenog scenarija, osoba može da izabere svoju životnu ulogu "Mučitelja", "Žrtve" ili "Spasitelja". Pojedine igre deo su životnog s. koji, kao i u antičkoj tragediji, ima uvod, zaplet, kulminaciju i tragičan kraj junaka i prokletstvo koje ovaj mora da nosi (samo što ono nije delo bogova već roditelja, koji detetu usađuju destruktivne poruke). U načelu, postoje dva tipa žiotnog s.: "gubitnički" i "pobednički".

SLIKA O SEBI

(engl. self-image) Predstava o sebi samome. To je vlastiti fiktivni lik, kakvim pojedinac zamišlja sebe, kakav bi želeo da bude i kakav veruje da jeste. S.os. se postepeno izgrađuje, počev od ranog detinjstva (4-5. godina), pod uticajem očekivanja, mišljenja i procena drugih, značajnih ljudi o nama samima. Ova slika se, po pravilu, znatno razlikuje od osobe kakva ona stvarno jeste (bilo da pojedinac sebe precenjuje, idealizuje ili potcenjuje, omalovažava). Bez obzira kakva ona bila, pozitivna ili negativna, ta slika bitno određuje naša osećanja, mišljenje, stavove i ponašanje. Ukoliko se javi pretnja koja ugrožava izgrađenu pozitivnu s.os., osoba tada nesvesno aktivira mehanizme odrane kako bi očuvala samopoštovanje. A kada osoba ima nepovoljnu s.os., kada ima snažno osećanje niže vrednosti, onda često postaje depresivna, sklona alkoholizmu, narkomaniji i pestupničkom ponašanju, čime još više pogoršava lošu predstavu o sebi.

SOCIJALIZACIJA

(nlat. socialisatio=podruštvljavanje, učiniti društvenim) 1.U humanističkim naukama, društveni proces modelovanja socijalno poželjne ili tipične ličnosti. 2. U socijalnoj psihologiji, složen i slojevit fenomen formiranja ljudske jedinke pod uticajem socijalne sredine, gde se biološki nemoćna i nezrela jedinka ( ali sa ogromnim razvojnim potencijalom) transformiše u ličnost odraslog pripadnika društvene zajednice (socijalno, humano, kulturno i moralno biće). Prema N.Rotu, izvori socijalizacije (društvo i kultura) određuju ciljeve i postavljaju standarde s., a neposredni vršioci ili agensi s. (npr. porodica, škola, vršnjaci itd.) su njihovi prenosioci pomoću kojih se ostvaruju propisane norme i ciljevi. Jedan od glavnih problema s. jeste način na koji se društveni ciljevi, zabrane i standardi internalizuju, tj. postaju unutrašnji propisi i lične norme. Socijalni psiholozi taj problem razmatraju kao pitanje procesa i mehanizama s., onosno kao problem različitih oblika socijalnog učenja (npr. učenje potkrepljenjem, učenje po modelu, učenje uviđanjem itd.) gde jedinka stiče društveno poželjne obrasce ponašanja. Rezultat procesa s. je zrelo, odgovorno, društveno i osobeno ljudsko biće koje je razvilo univerzalne ljudske sposobnosti i funkcije (simbolička funkcija, logičko mišljenje, imaginacija itd.), usvojilo važeće standarde, tipične obrasce ponašanja i sistem vrednosti svoje socio-kulturne sredine i izgradilo i jedinstvenu organizaciju osobina ličnosti (lične preferencije, stavove, crte ličnosti). Proces s. traje celog života. Danas psiholozi razlikuju primarnu od sekundarne s., a neki govore i o "tercijarnoj" (u starosti). U procesu s. jedinka usvaja ne samo oblike prosocijalnog ponašanja, već i neke vidove antisocijalnog ponašanja. S. se razlikuje od srodnih pojava akulturacije i konformiranja. 3. U sociologiji, proces podruštvljavanja svojine, vaspitanja, upravljanja preduzećem i sl., tj. stavljanja pod društvenu kontrolu onoga što je bilo privatno.

ANTISOCIJALNA LIČNOST

Struktura Ličnosti koja stoji u osnovi različitih vidova bezobzirnog i nasilničkog interpersonalnog i socijalnog ponašanja. Kod a.l. je oštećeno formiranje savesti, nedostaju joj unutrašnji regulatori društvenog i moralnog ponašanja, neodgovorna je, nema osećanje krivice i kajanja. Oštećeno je, takođe, i formiranje principa realnosti, tako da a.l. poput deteta nastoje da odmah i u potpunosti zadovolje svoje nagonske impulse. Ovakvim osobama, osim toga, nedostaju i osećanja simpatije i samilosti jer kao deca nisu bila u stanju da se identifikuju sa važnim osobama. Usled svih tih nedostataka, asocijalni pojedinci su skloni nepoštovanju i kršenju socijalnih normi, agresivnom ponašanju, bezrazložnoj destruktivnosti, silovanju, incestnim odnosima, uživaju u surovosti i okrutnom mučenju slabih i nemoćnih itd.

SOCIJALNA FOBIJA

Nerazuman, preteran strah od ulaska u društvo (male neformalne grupe), od javnog nastupa (pred publikom), pa čak i od samog prisustva i pogleda drugih ljudi. Posebno može biti intenzivan strah od neposrednog dodira sa drugim ljudima, od kontakta licem u lice, oči u oči. S.f. se obično javlja u adolescenciji, kada društvo vršnjaka i osobe suprotnog pola dobijaju izuzetan značaj. Ove fobije mogu biti monosimptomske, jednostavne (npr.strah od javnog pokazivanja, upoznavanja sa osobama suprotnog pola, govora pred autoritetom ili publikom) ili polisimptomske, difuzne (strah od raznovrsnih socijalnih situacija). S.f. može da dovede do gotovo potpune socijalne izolacije, odnosno do zatvaranja takve osobe u krug sopstvene porodice, gde se jedino oseća sigurno. Takva osoba se boji da će prilikom upoznavanja s drugim ljudima oni primetiti da joj se znoje ruke, da joj drhti glas ili da se lako zacrveni, te zato, usled straha od javljanja ovih simptoma, kao da su oni uzrok fobije, izbegava svako novo društvo. Intenzitet s.f. može varirati od blage zebnje i nelagodnosti do paničnog straha pri samoj pomisli na izlazak među ljude. Poreklo s.f. često je u osećanju nesigurnosti, inferiornosti, stida, osećaja krivice ili u potisnutim agresivnim i egzibicionističkim težnjama. Od s.f. pati negde oko 1-3% ljudi u opštoj populaciji, približno isto kod oba pola. Među alkoholičarima ovaj procenat ljudi koji imaju s.f. je devet puta veći.

SOCIJALNA INTELIGENCIJA

Prema američkom psihologu E.L. Torndajku (Thorndike), koji je među prvima (tridesetih godina 20.veka) ukazao na ovaj poseban vid inteligencije, sposobnost da se razumeju drugi ljudi i da se "mudro reaguje i inerpersonalnim odnosima". Ta sposobnost je veoma važna za svakodnevni život, uspešno obavljanje profesionalne delatnosti i društveno prilagođavanje. Savremeni psiholozi (H.Gardner, P.Salovej i dr.), na osnovu istraživanja obavljenih devedestih godina 20.veka, smatraju da s.i. ili "interpersonalna inteligencija" obuhvata više međusobno povezanih sposobnosti: emocionalna osetljivost (sposobnost prepoznavanja osećanja i želja drugih ljudi), socijalna analitičnost (sposobnost pronicanja u suštinu društvenih situacija i motiva ljudskih postupaka), dobra samokontrola (uspešno vladanje sopstvenim afektima i strastima), socijabilnost (sposobnost lakog uspostavljanja međuljudskih odnosa), tolerancija i socijalna adaptabilnost (sposobnost uvažavanja drugačijeg gledišta i uspešnog rešavanja interpersonalnih sukoba), dominantnost (sposobnost vođenja i uspešnog upravljanja) itd. Razvijena s.i. je neophodna za uspešan rad menadžera, političara, psihologa, psihoterapeuta, advokata i drugih koji su upućeni na rešavanje problema pojedinaca i grupa ljudi. S.i. se razlikuje od apstraktne inteligencije, koja se najčešće meri testovima inteligencije.

SOCIJALNA IZOLACIJA

Dobrovoljno ili prinudno izdvajanje iz socijalne sredine i prekid kontakata sa drugim ljudima. Ovo izdvajanje može biti bog unutrašnjih, psiholoških razloga (stid, osećanje krivice, osećanje manje vrednosti, nepoverljivost) ili situacionih uzroka (rat, brodolom, zatvor). Normalan čovek izuzetno teško podnosi s.i. (zato je zatvorska kazna najteža), što pokazuju i eksperimenti socijalnih psihologa. Od pet dobrovoljaca u eksperimentu S.Šahtera (Schachter), samo jedan je izdržao u uslovima s.i. (prostorija bez prozora, radija i uobičajne komunikacije sa spoljnim svetom) punih osam dana, dok su ostala tri napustila eksperiment posle dva dana, a jedan je odmah odustao još prvog dana (posle svega dva časa).

SOCIJALNA KONTROLA

Društvena regulacija ponašanja, stavova i mišljenja pripadnika jedne socijalne zajednice vaspitanjem, obrazovanjem, socijalnim pritiskom i institucionalnim delovanjem državnih organa (pravosudni sistem, policija, sistem kaznenih mera itd.).

APSTRAKTNO MIŠLJENJE

Vrsta mišljenja koja se odlikuje time da visoko nadilazi perceptivni nivo i konkretne pojave i da operiše apstraktnim simbolima. Razlikuje se od konkretnog mišljenja.

STID

1.Osećanje nelagodnosti koje se javlja kao reakcija na situaciju kada pojedinac svojim izgledom, ponašanjem ili kazivanjem učini da ga drugi opaze kao nedostojnog, manje vrednog, ali i kada on sebe samog ili neki svoj postupak oceni takvim. S. je anticipacija prekora, moralne osude, prezira ili ismejavanja okoline. Na planu ponašanja, s. se ispoljava crvenilom u licu, oborenim pogledom, skrušenom držanju i pognutom glavom. Ovo osećanje, koje spada u emocije vezane za samoocenu, igra važnu ulogu u razvoju svesti o sebi. 2. U psihoanalizi, osećanje koje predstavlja jedan od važnih motiva odbrane ega. S. se suprotstavlja seksualnim impulsima. Dete, pre perioda latencije, ne poznaje s., osećanje koje se razvija tek posle 5-6 godine, kao duševna brana nagonima. Tek pod uticajem spoljašnjih roditeljskih zabrana, strah od odbacivanja, stvaranjem super-ega, preobražava se u unutrašnje osećanje s. Obrazovanjem ego-ideala, svaka delatnost ili pomisao koja je u neskladu sa usvojenim idealima izaziva osećanje postiđenosti. Razlikuje se od osećanja krivice. Suprotno ponos.

STRAH

Primarna emocija koju odlikuje snažno neprijatno uzbuđenje; nastaje usled opažanja ili očekivanja stvarne ili zamišljene opasnosti, ili ozbiljne pretnje pred kojom je organizam nemoćan. S. je urođena, genetski programirana adaptivna reakcija na preteći ili bolan stimulus. Na subjektivnom planu, s. je neprijatno osećanje uznemirenosti, ugroženosti i bespomoćnosti. Na fiziološkom planu, ispoljava se u ubrzanom radu srca, porastu tonusa mišića, povišenom krvnom pritisku, povećanom lučenju adrenalina, potrebi za mokrenjem, znojenju, ubrzanom disanju, sušenju usta itd. Na planu ponašanja, manifestuje se karakterističnim držanjem tela koje je odmaknuto od izvora opasnosti, bledilom, drhtanjem, oči su širom otvorene, zenice se šire itd. S. je normalna i biološki svrsishodna reakcija na opasnost, čiji je smisao da pripremi organizam za bekstvo iz ugrožavajuće situacije, skrivanje od opasnosti ili za odbranu. Osim realnog, postoji i neurotični strah. Već na rođenju i u prvim mesecima, kako pokazuju eksperimenti, s. se javlja kao reakcija na iznenadni jak zvuk i na naglo izmicanje podloge. U toku razvoja javlja se veći broj strahova (s. od odvajanja, s. od gubitka ljubavi, s. od autoriteta, s. od strane osobe, s. od neuspeha, s. od komandovanja, s. od nepoznatog, s. od smrti, s. od savesti itd.). Za razliku od strepnje, kod s. vezan je za određeni objekt i postoji jasna opasnost. Preterano snažan i nekontrolisan s. prerasta u emociju užasa. Abnormalan i iracionalan s. naziva se fobijom.

STRAH OD ODVAJANJA

Strah osobe od razdvajanja od nekog, po nju, vitalno značajnog objekta. Po S.Frojdu (Freud), jedan od prvih, najstarijih strahova jeste strah od odvajanja od majke (opasnost potpune bespomoćnosti). Za odojče, kao i za malo, bespomoćno dete, ostati bez majke koja štiti, hrani, miluje, ravno je potpunom uništenju, pa je zato strah od razdvajanja tako snažan. Kod dece je ovaj strah posebno intenzivan tokom druge godine života. Separaciona anksioznost kod odraslih ljudi predstavlja odbljesak onog praiskonskog paničnog straha odojčeta koji nastaje onda kada sa užasom opazi da mu nema majke ili druge osobe za koju je afektivno vezano. Taj strah kod odraslih može biti pojačan infantilnim traumama (ranim odvajanjem deteta od majke, smrću bliskog člana porodice ili pretnjama roditelja da će biti isterano iz kuća ako ne sluša).

STRES

(eng. stress=pritisak, napor, napregnutost) Često korišćen i dvosmislen termin koji označava kako činioce koji deluju sresogeno na funkcionisanje organizma, tako i samu reakciju organizma, kao posledica delovanja ovih činioca. Zato je potrebno razlikovati stresnu situaciju, koja se najčešće naziva s. Najopštije, s. se. smatra H.Seli (Selye), može odrediti kao bilo koji pritisak okoline na organizam, odnosno kao zahtev koji sredina postavlja pred jedinku, u smislu prilagođavanja novonastalim uslovima. Najpoznatije stresne situacije su sukobi u porodici ili na radnom mestu, gubitak voljene osobe i sl., što izaziva negativne emocije (bes, strah, tugu). Ali, stresne situacije mogu biti i prijatni događaji (dobitak na lutriji, venčanje, rođenje deteta itd.) koji izazivaju veoma burne afektivne reakcije (neobuzdana radost, euforija, razdraganost). Život bez takvih s. bio bi dosadan, pa je za mentalno zdravlje potrebna izvesna optimalna (ni prejaka, ni preslaba) količina stresora, kao svojevrsnog izazova za naše mogućnosti. Kako kaže Seli: "Stres je način života. (...)Ko bi uživao u životu bez trke, bez udaraca, bez grešaka?" Sve stresne situacije, bez obzira na njihovu prirodu, narušavaju fiziološku i psihološku ravnotežu i izazivaju odbrambenu reakciju organizma, poznatu kao opšti adaptivni sindrom. S. ima negativne fizičke i mentalne posledice kada sredinski pritisak po svom intenzitetu ili trajanju prevazilazi adaptivne kapacitete organizma da im se adekvatno odupre. Dugotrajna izloženost s. može dovesti do raznovrsnih psihosomatskih poremećaja (hipertenzija, arterioskleroza, infarkt miokarda, čir na želucu i sl. ). Posledice s. mogu, međutim, biti pozitivne ako organizam očvrsne, stekne otpornost ili razvije nove, konstruktivne mehanizme za njegovo savladavanje.

STRESOR

Bilo koji spoljašnji ili unutrašnji događaj koji od organizma zahteva pojačani napor i novi način prilagođavanja izmenjenim uslovima. Po svojoj prirodi, s. može biti fizički (električni udar, ranjavane, preterana hladnoća/toplota, fizička bolest itd.), psihički (bolest i smrt bliske osobe, razvod braka, gubitak posla itd.) ili socijalni (revolucija, rat, odlazak u zatvor, penzionisanje, gubitak socijalnog ugleda, politički neuspeh itd.). Po intenzitetu, s. može biti slab, umeren i jak, a po trajanju, kratkotrajan ili dugotrajan, neki od s. mogu biti traumatični, a neki, naročito ako su neprijatni, štetni i dugotrajni, mogu dovesti do psihosomatskih poremećaja.

STRUKTURA LIČNOSTI

Relativno trajna, složena i osobena organizacija osnovnih gradivnih elemenata ličnosti. S.l. čini jedinstvo posebnih psiholoških dispozicija i podsistema kao što su sposobnosti, temperament, karakter, motivi, interesovanja, stavovi, vrednosti i sl. Koji osnovni delovi i gradivne jedinice (elementi) čine sklop ličnosti, zavisi od pojedine teorije ličnosti. U nekim teorijama su moralne (npr.ego), a u nekim drugim molekularne jedinice (npr.navike); u jednima su to nomotetske (npr.opšte crte), u drugima idiografske jedinice (npr.lične crte). Prema sadržini, to mogu biti nagoni, navike, S-R jedinice, refleksi ili crte, faktori, potrebe, sentimenti i sl. U nekim poznatim teorijama ličnosti prisutna je trodelna s.l., kao u S.Frojdovoj (Freud) teoriji podela na id, ego i super-ego, u K.G.Jungovoj na ja, lično i kolektivno nesvesno, ili u E.Bernovoj (Berene), na Dete, Odraslog i Roditelja. Druge teorije ličnosti naglašavaju veći broj osnovnih elemenata ličnosti, kao npr. R.B. Katelova teorija 16 faktora ličnosti, A.Maslovljeva (Maslow) hijerarhijska teorija ili G.V. Olportova (Allport) teorija crta ličnosti.

STVARNO JA

Prema K.Hornaj (Horney), unutrašnja dinamička struktura koja podstiče i usmerava pojedinca ka konstruktivnom, zdravom razvoju, odnosno ka samoostvarivanju vlastitih generičkih i ličnih poencijala. S.j. ili pravo ja je "duboko izvorište ljudskog razvoja", središnja "živa snaga", koja je, po Hornajevoj, "zajednička svim ljudskim bićima a ipak jedinstvena za svako biće". Nasuprot s.j. nailazi se aktuelno ja i dealno ja.

SVEST O SEBI

Kompleksna svest o sopstvenom ja kao izdvojenom, osobenom i neponovljivom entitetu, kao i njegovim pojedinim aspektima (fizičkim, socijalnim, moralnim) i odlikama. Ova s.os. postepeno se diferencira tokom prve godine života i prvi put se javlja u vidu onoga što V.Džejms (James) naziva telesnim ja. Dalji razvoj svesti o sebi, sve do formiranja celovitog propriuma, opisao je G.V.Olport (Allport).

____________________
Preuzeto: PSIHOEDUKACIJA, web sajt Danijela Živančević, spec. psiholog savetovanja, Psihopolis institut
Nazad na vrh Ići dole
MilaV
Super Moderator
Super Moderator
MilaV


 Psihoedukacija - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Psihoedukacija    Psihoedukacija - Page 2 EmptyUto Feb 18, 2014 1:04 pm

Š

ŠOK


(engl.shock=sudar, udar; nem.schock=udar, napad) Privremeni poremećaj, potres u psihofizičkom funkcionisanju organizma (nesvestica, drhtanje, znojenje, poremećaj srčanog rada, strah, mentalna konfuzija, otežana sposobnost opažanja, mišljenja itd.), usled nekog iznenadog snažnog ili traumatizirajućeg stimulusa (npr. ranjavanje, predozirana upotreba droge, smrtna opasnost, jako emocionalno uzbuđenje i sl.). S. dovodi, po pravilu, do prolaznih poremećaja u radu autonomnog nervnog sistema, ali u posebnim slučajevima (isuviše snažnan š. i/ili oslabljen kardiovaskularni sistem) može dovesti i do smrti (infarkt srca, moždani udar). Faza š. je prva faza opšte adaptivne reakcije.

____________________
Preuzeto: PSIHOEDUKACIJA, web sajt Danijela Živančević, spec. psiholog savetovanja, Psihopolis institut
Nazad na vrh Ići dole
MilaV
Super Moderator
Super Moderator
MilaV


 Psihoedukacija - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Psihoedukacija    Psihoedukacija - Page 2 EmptyUto Feb 18, 2014 1:06 pm

T

TALENAT


(lat. talentum=antička novčana jedinica) Natprosečno razvijena urođena specifična sposobnost (ili grupa sposobnosti) koja se relativno rano javlja u ontogenezi i pojedincu omogućava brzo i lako sticanje neke veštine (npr.vožnje automobila, crtanja, vajanja, sviranja klavira), kao i visoko postignuće i veliki uspeh na dređenom polju (npr.planinarenje, streljaštvo, matematika, književnost, slikarstvo, muzika). Razlikuje se od obdarenosti.

TEMPERAMENT

(lat. temperamentum=prava mera sastojaka mešavine) Sklop urođenih predispozicija za jačinu i način emocionalnog doživljavanja i reagovanja. T. je deo ličnosti koji određuje učestalost, brzinu, intenzitet, trajanje i kvalitet reakcije individue. Od njega zavisi koliko se lako i često neki pojedinac uzbuđuje, koliko to dugo traje i kakav afektivni ton i kakve emocije (prijatnosti i vedrine ili neprijatnosti i tuge) preovlađuju. T. je određen pretežno nasleđem i relativno teško se menja pod uticajem sredinskih činilaca, kao što to pokazuju longitudinalne studije dece (od rođenja do adolescencije). T. je određen telesnom konstitucijom i, posebno, građom i funkcionisanjem autonomnog nervnog sistema i endokrinog sistema. Prva i najpoznatija teorija t. nastala je u antci, a formulisali su je začetnik medicine Hipokrat (5.v.n.e.) i rimski lekar Galen (2.v.n.e.). Prema ovoj klasičnoj teoriji, u zavisnosti od toga koji od četiri telesna soka preovlađuje u organizmu, ispoljiće se jedan od četiri temperamenta: flegmatičan, koleričan, melanholičan ili sangviničan. Značaj ove teorije i tipologije jeste u tome što je uočila važnost hemije i konstitucije tela za emocionalno ponašanje i što je shema dovoljno opšta, elastična i otvorena za različita, nova tumačenja. Tako, recimo u ovom veku ruski naučnik I.P.Pavlov prihvata antičk četvoročlanu podelu temperamenta, ali je ne objašnjava telesnim sokovima, nego razlikom u načinu funkcionisanja nervnog sistema (miran, neobuzdan, slab i živahan tip). Termin t. nekada se upotrebljava u vrlo širokom značenju kao sinonim za karakter ili ličnost. U pridevskom obliku u svakodnevnom govoru, izraz temperamentan koristi se u smislu strastan, živahan, vatren.

TEORIJA KOMUNIKACIJE

Teorijski i metodološki pristup u različitim oblastima (jezik, kibernetika, elektrotehnika, robotika, kultura, folklor, umetnost, religija, psihologija, neurologija, sociologija itd.) koji zbivanja među mašinama, životinjama, ljudima, kao i tvorevine ljudske delatnosti posmatra sa stanovišta razmene informacija, tj. čija je paradigma komunikacija. Mada je t.k. nešto šira, često se poistovećuje sa >teorijom infomacija.

TERAPIJA

(grč. therapeja=negovanje, opsluživanje, lečenje) Postupak kojim se ublažavaju ili otklanjaju poremećaji ili bolesna stanja organizma, tako da se vaspostavlja prethodno narušeno skladno, normalno funkcionisanje ili izgubljeno stanje zdravlja. Ukoliko se leče samo simptomi, onda je to simptomatska, a ako se ukljanjaju uzroci bolesti, onda je to kazualna t. Ako je lečenje usmereno prevashodno na telesne bolesti i poremećaje koji imaju organske i fizičke uzročnike, onda se upotrebljava izraz t., a ako su predmet lečenja psihofizički poremećaji psihogenog porekla i kada se koriste psihološke metode lečenja, onda je reč o psihoterapiji, koja se skraćeno naziva t.

TIPOVI LIČNOSTI

Karakteristični obrasci, modeli ličnosti, koji služe za grubo razvrstavanje, prema nekim sličnim osobinama, inače međusobno veoma različitih individua u svega nekoliko (obično, od dve osobe do sedam-osam) kategorija. Jedna od najpoznatijih je Jungova (Jung) klasifikacija ljudi, prema orjentaciji libida, u dve osnovne kategorije, introvertni i ekstravertni tip. Ali od zavisnosti od dominantnosti određene psihičke funkcjie, mogu se razlikovati više podtipova, kao što su misaoni, intuitivni itd. Šprangerova (Spranger) tipologija ljudi (ekonomski, teorijski, religiozni, politički itd.), na osnovu vrednosnih orjentacija, nastala je racionalnim putem. U Krečmerovoj (Kretschmer) tipologiji ličnosti, izgrađenoj na osnovu razlika u telesnoj konstituciji (asentički i piknički tip), razlikuje se ciklotimni i shizotimni tip. U Šeldonovoj (Sheldon) tipologiji, prema dominantnosti endomorfne, mezomorfne ili ektomorfne komponente u telesnoj građi, razlikuju se viscerotonični, somatotonični i cerebrotonični tip ličnosti. Nekada je teško pojam karaktera razlikovati od pojma ličnosti (često se koriste sinonimno u sintagmama, npr. tradicijom usmeren tip karakter/ličnosti, ciklotimni karakter/ličnosti ili autoritarni karakter/ličnost.

TIPOVI RUKOVOĐENJA

Osobeni načini i stilovi upravljanja/rukovođenja grupom, kojima se koristi vođa kako bi što uspešnije ostvario ciljeve grupe i postigao što bolju efikasnost funkcionisanja grupe. Prema K.Levinu (Lewin), to su autokratsko ili autoritarno, demokratsko ili rukovođenje bez rukovođenja ili lese fer rukovođenje. Sveki od ovih tipova uspešan je u određenoj vrsti grupe, kao i za postizanje određenih grupnih ciljeva. Nijedan od ovih t.r. nije apsolutno efikasan i uspešan.

TIPOVI TEMPERAMENTA

Najpoznatija je tipologija temperamenta koju je pre dvadeset pet vekova izgradio čuveni grčki lekar Hipokrat, a dopunio rimski lekar Galen (2.v.n.e.). Prema Hipokratu, u zavisnosti od toga koji od četiri telesna soka (sluz, žuč, crna žuč i krv) preovlađuje u organizmu, nastaće jedan od četiri tipa temperamenta: flegmatičan, koleričan, melanholičan, ili sangviničan. Ruski naučnik I.P.Pavlov prihvata ovu tipologiju, ali je ne objašnjava telesnim sokovima, već razlikom u funkcionisanju nervnog sistema, odnosno dominacijom, u većoj ili manjoj meri, procesa ekscitacije ili inhibicije, pa razlikuje miran (u Hipokratovoj tipologiji – flegmatičan tip), neobuzdan (koleričan), slab (melanholičan) i živahan (sangviničan).

TRANSAKCIONA ANALIZA (TA)

Složena eklektička tvorevina Erika Berna (Berne), nastala pod uticajem psihoanalize, teorije komunikacije i psihologije malih grupa, koji sačinjavaju interpersonalna teorija ličnosti, metod formalne analize transakcija i psihoterapija. Kao teorija ličnosti, TA proučava tri različita ego-stanja (Roditelj, Odrasli, Dete) u istoj ličnosti i odnose među njima, kao i transakcije između ovih delova ličnosti kao dve ili više ličnosti u interakciji. Posebnu pažnju ova teorija posvećuje karakterističnom sklopu transakcija koji se naziva igrama i razvoju ličnosti, u kojem je značajno obrazovanje i učvršćivanje scenarija ili skripta. U osnovnom značenju, TA je metod formalno-strukturalne analize sklopa ličnosti, prelaska osobe iz jednog u neko drugo ego-stanje i prikazivanje složenih međuljudskih odnosa pomoću transakcionih dijagrama. Najzad, TA je jedan od najpoznatijih novih pravaca psihoterapije, za koji je karakteristično dijagnostikovanje i menjanje čovekovog mišljenja, osećanja i ponašanja na osnovu demaskiranja životnog skripta i analize transakcija koje se javljaju u toku psihoterapije.

TRAUMA

(grč. trauma=rana, ozleda) 1. U medicini, telesna rana ili povreda. 2. U psihologiji, iznenadni, prekomerno neprijatni, bolni događaj koji izaziva štetne psihičke posledice naziva se > psihička trauma.
TRAUMATSKA NEUROZA
Psihički poremećaj prouzrokovan nekim traumatskim doživljajem (nesreća, dugotrajno stresno stanje), za koji je osoba od tada fiksirana. Simptomi su intenzivan strah, uznemirenost, očajanje, nesanica, strašni snovi itd. Pošto kod t.n. nema elaboracije unutarpsihičkog neurotičkog konflikta, već su direktan izraz dejstva traume, one se ne ubrajaju u tzv. prave neuroze "psihoneuroza").

____________________
Preuzeto: PSIHOEDUKACIJA, web sajt Danijela Živančević, spec. psiholog savetovanja, Psihopolis institut
Nazad na vrh Ići dole
MilaV
Super Moderator
Super Moderator
MilaV


 Psihoedukacija - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Psihoedukacija    Psihoedukacija - Page 2 EmptyUto Feb 18, 2014 1:07 pm

U

UM


(grč. nus; lat. ratio; nem. Vernunft) 1. U filozofiji, najviša sposobnost celovite, sistematičke spoznaje sveta, koja nadilazi sposobnost analitičkog mišljenja i razboritog suđenja, prevazilazeći tako razum,. U. je, prema Kantu, šira i nadređena spoznajna moć u odnosu na razum, jer obuhvata i intuiciju i sposobnost stvaranja ideja. Pomoću sintetičkih ideja, u. unosi viši red i jedinstvo u razumom sređene podatke. Ovaj filozof smatra da se naša spoznaja kreće od čulnih utisaka, preko razuma do u., koji, pomoću transcendentalnih ideja, vrši najvišu sintezu podataka. 2. U laičkom žargonu i starijoj psihologiji odgovara pojmu intelektualno izvanredno nadarenog pojedinca (npr. Dekart je veliki u.), pameti, duhovne moći ili inteligencije (npr. umni količnik u merenju intelektualnih sposobnosti).

UZBUĐENJE

1. U filozofiji i neuropsihologiji, specifičan neurofiziološki proces u nervnom sistemu izazvan čulnim dražima ili nervnim impulsima. 2. U psihologiji, stanje uznemirenosti u kojem je aktiviran autonomni nervni sistem; javljaju se intenzivne, prijatne ili neprijatne emocije, kao i impulsi za motornom aktivnošću i rasterećenjem napetosti.

____________________
Preuzeto: PSIHOEDUKACIJA, web sajt Danijela Živančević, spec. psiholog savetovanja, Psihopolis institut
Nazad na vrh Ići dole
MilaV
Super Moderator
Super Moderator
MilaV


 Psihoedukacija - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Psihoedukacija    Psihoedukacija - Page 2 EmptyUto Feb 18, 2014 1:07 pm

V

VASPITANJE


Proces prevashodnog planskog, namernog i sistematskog odgajanja i usavršavanja senzomotornih, intelektualnih, emocionalnih, moralnih i duhovnih svojstava i sposobnosti nekog još nezrelog subjekta (obično deteta, ali i odraslog). V. je usmereno na uobličavanje ponašanja, mišljenja, stavova, crta ličnosti i vrednosti vaspitanika u socijlano poželjnom smeru. Društvo postavlja vaspitne ciljeve koje ostvaruju porodica, predškolske ustanove, škola i druge vaspitne ustanove. Ovaj proces može biti indivudualan ili grupni. Prema svom predmetu, može biti fizičko, intelektualno, moralno, estetsko ili religijsko v.

VEŠTINA

Složena, stečena sposobnost izvođenja kompleksnijih aktivnosti (npr. kuvanje, sviranje na violini, žongliranje, jahanje itd.), brzo, lako i sa visokim stepenom savršenosti. Gornju granicu nivoa izvođenja neke veštine određuje nasleđe, ali stepen približavanja fiksiranoj granici određuje vežbanje.

VOĐA

Osoba koja ima istaknuti, ključni položaj i najveću moć u grupi, tako da je u stanju da usmerava i kontroliše ponašanje članova i da započinje i vodi grupne aktivnosti ka zajedničkim ciljevima. Osnovna uloga v. je efikasno upravljanje grupom i ostvarivanje postavljenih ciljeva radi kojih i postoji grupa. Osim te, on ima i ulogu da brine o sigurnosti, dobrobiti i zadovoljstvu pojedinih članova svoje grupe, kao i staranja o skladnim interpersonalnim odnosima, povoljnoj grupnoj atmosferi i koheziji grupe. Najzad, v. simbolizuje grupu, služi kao uzor identifikacije svojim članovima i reprezentuje grupu u odnosu sa drugim grupama, pojedincima i širom zajednicom. V. može biti formalni (po svom institucionalnom položaju, sa ili bez stvarnog uticaja na grupu) i neformalni (po osobinama ličnosti na osnovu kojih ima neprikosnoveni autoritet, najveći ugled i najjači uticaj u grupi). Kako pokazuju istraživanja, ne postoji univerzalni v. za sve grupe. Ko će biti v. zavisi od situacije, sastava i ciljeva grupe. Postoji više tipova v. i vođstva, odnosno rukovođenja (autoritarni, demokratski i lese fer). Tako, recimo, za v. grupe komandosa pogodniji je autokratski/autoritarni, a za v. naučnog tima demokratski v. Lične osobine koje, obično ali ne uvek, neku osobu preporučuju za v. jesu: dominantnost, razvijena inteligencija (posebno socijalna), izrazita ambicija, komunikativnost, ekstravertnost, objektivnost u prosuđivanju, poštenje, pravednost, samopouzdanje, odlučnost, upornost itd. Po svojim osobinama, stavovima, vrednostima v. ne sme da se isuviše izdvaja od ostalih članova grupe, jer inače ga oni ne mogu doživeti kao "jednog od njih", što je uslov za prihvatanje i identifikaciju s njim kao uzorom ("najbolji od nas").

VOLJA

1. U filozofiji i staroj spekulativnoj psihologiji, uz intelekt i afekt, jedna od osnovnih čovekovih psihičkih "moći", a ispoljava se kao sposobnost slobodnog izbora i delanja u skladu sa razumom i moralom, nasuprot nagonskom ponašanju. 2. U klasičnoj introspektivnoj i funkcionalističkoj psihologiji, intelektualno- afektivni proces odlučivanja, namernog pokretanja i usmeravanja vlastitog ponašanja u skladu sa donetim odlukama. Obrazac, normalne v., prema francuskom psihologu T.A. Ribou (Ribot), jeste "izabrati raditi". Suština voljnog delanja je u opredeljivanju za jednu težnju i ustrajavanju u njenoj realizaciji, što, po pravilu, podrazumeva inhibiranje drugih, često veoma moćnih nagona i težnji. Kako kaže V.Džejms (James), voljni čin podseća Davidovu pobedu nad moćnim Golijatom, uz pomoć Gospoda Boga. Usled patogenih činilaca, može doći do raznolikih poremećaja v. kao što su nedostatak v. (abulija) ili nemoć v. u odnosu na nagone (kompulzivno i impulsivno ponašanje). 3. U savremenoj psihologiji često se izbegava ovaj pojam kao "mističan", tako što se umesto v. radije govori o voljnoj delatnosti ili što se v. svodi na problem motivacije ili proces donošenja odluke. V. se može odrediti kao ono što čini osnovu namerne, svesne, ka cilju usmerene aktivnosti, nasuprot rutinskoj i impulsivnoj delatnosti. Prema L.S. Vigotskom, v. nije neka urođena sposobnost, nego se razvija usvajanjem, interiorizacijom spoljašnjih socijlanih zabrana i naredbi. Voljno ponašanje deteta je oblik socijalnog ponašanja primenjen u odnosu na njega samog.

____________________
Preuzeto: PSIHOEDUKACIJA, web sajt Danijela Živančević, spec. psiholog savetovanja, Psihopolis institut
Nazad na vrh Ići dole
MilaV
Super Moderator
Super Moderator
MilaV


 Psihoedukacija - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Psihoedukacija    Psihoedukacija - Page 2 EmptyUto Feb 18, 2014 1:08 pm

Z

ZADOVOLJSTVO


1. U opštoj psihologiji, prijatno osećanje koje organizam nastoji da maksimalno produži, a varira od osećanja blage ugodnosti, preko uživanja sve do ekstaze. Z. može da nastane naglim smanjenjem napetosti zadovoljenja nagona ili potrebe, ali može biti povezano i sa porastom tenzije koji se javlja prilikom narastanja neke želje ili pri porastu prijatne stimulacije (seksualne, intelektualne i sl.). Z. može biti trenutno, ali i relativno trajno. Neurofiziolozi su otkrili izvesne centre u mozgu čije draženje izaziva osećanje intenzivnog z. 2. U psihoanalizi, jedan od teorijski najsnažnijih pojmova, koji označava subjektivno veoma snažan i kratkotrajan afekt uživanja, praćen rasterećenjem tenzije nagona i postizanje zadovoljenja. Celokupna psihička aktivnost određena je principom zadovoljstva. Prema S.Frojdu (Freud), praobrazac najvećeg mogućnog zadovoljstva i sreće je erotska ljubav. Snažno z. koje nazivamo srećom, piše Frojd, "potiče obično od iznenadnog zadovoljenja jako nagomilanih potreba, a po svojoj prirodi mogućna je samo kao epizodičan fenomen". Usled internalizacije kulturnih zabrana, težnji za z. dodaju se, pored spoljašnjih, i unutrašnje prepreke, što dovodi do konflikta i stvaranja različitih zaobilaznih puteva ka postizanju zabranjenog uživanja. Tokom života, od najranijih perioda, menjaju se izvori i objekti z. Individua neke snažno doživljene izvore i oblike postizanja seksualnog z. , međutim, nikada ne napušta, već se za njih trajno fiksira, tako da, kasnije, u svakoj novoj situaciji frustracije teži da im se vrati putem regresije. Frojd razlikuje prethodno z., koje se dostiže u ljubavnoj predigri (gledanje, ljubljenje, milovanje itd.) i koje je nepotpuno, do završnog z., koje se postiže na kraju seksualnog čina i koje je potpuno.

ZALJUBLJENOST  srce kuca 

Stanje, suprotno narcizmu, u kojem dolazi do prevelikog pretvaranja ego libida u objektni libido. U zaljubljenosti se potiru granice ega, koje razdvajaju ono što je deo ja, od onog izvan, što je ne-ja. S.Frojd (Freud) definiše stanje z. kao "prelivanje ego-libida na objekt". Njegove karakteristike su: precenjivanje voljene osobe, uzdizanje seksualnog objekta do idela i umanjivanje svoje ličnosti u odnosu na obožavani objekt. Kod zaljubljene osobe dolazi do suzbijanja telesne, čulne komponente ljubavi i razvoja nežnosti, koja je seksualnost sa zaprečenim ciljem, U procenjivanju osobina voljene osobe, zaljubljeni je neizbežno pristrasan, neobjektivan, on krivotvori stvarnost, preuveličavajući i zanemarujući loše strane partneove ličnosti. Voljena osoba se idealizuje. Kod zaljubljenosti se stapaju "altruizam i libidinalno zaposedanje objekta"(Frojd). Stanje zaljubjenosti slično je stanju hipnoze.

ZAVISNOST (OD DROGE)

Snažna vezanost osobe za neku psihoaktivnu supstancu, koja se ispoljava kao neodoljiva strast za njenim konzumiranjem, po cenu gubitka ugleda, porodice, prijatelja, imetka i novca, kao i zapadanjem u apstinencijalnu krizu, kada mu je uskraćena njena upotreba. Ova z. može biti samo psihička ili i fizička. Koliko će brzo nastupiti i kakva će biti prirod i jačina z. zavisi od mnogih činilaca: vrste droge i njenih farmakoloških svojstava, od načina učestalosti, količine i dužine konzumiranja, od ličnosti zavisnika i njegovih potreba, njegove porodične i društvene sredine itd. Odvikavanje od psihičke i fizičke z. vrši se obično u bolničkim uslovima, uz primenu medikamentozne terapije, i nekog vida psihoterapije.

ZAVIST

Neprijatna emocija usmerena na osobu kod koje opažamo da poseduje ono što mi nemamo a za čime čeznemo. Z. uključuje i osećanje da smo nepravedno zakinuti, tj. da bi bilo pravedno da posedujemo ono (ugled, titulu, moć, bogatstvo i sl.) što poseduje osoba kojoj zavidimo. Ličnost prema kojoj osećamo z. zaokuplja naše misli, fantaziju, osećanja i predstavlja važnu osobu u nešem životu. Osećanje z. najpre se javlja kao emocija usmerena na brata ili sestru koji imaju "nezaslužene" privilegije i ljubav roditelja.

ZRELOST

1. U biologiji, stanje pune anatomske i funkcionalne razvijenosti organizma, a rezultat je procesa sazrevanja. 2. U psihologiji, stepen potpune i relativne ( u odnosu na dati kalendarski uzrast) razvijenosti nekog procesa, sposobnosti, crte ili funkcije (npr. pamćenja, inteligencije, savesnost ili altruizma) ili ličnosti u celini. Z. ličnost ima više različitih aspekata, kao što su fizička, seksualna, intelektualna, emocionalna, moralna i socijalna zrelost. Pojam zrele ličnosti nužno je pod uticajem socio-kulturnih činilaca i vrednosno obojen. 3. U svakodnevnom jeziku, period u životnom ciklusu pojedinca između kraja adolescencije i početka starosti (od 18-21. i do 60-65. godine)

____________________
Preuzeto: PSIHOEDUKACIJA, web sajt Danijela Živančević, spec. psiholog savetovanja, Psihopolis institut
Nazad na vrh Ići dole
MilaV
Super Moderator
Super Moderator
MilaV


 Psihoedukacija - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Psihoedukacija    Psihoedukacija - Page 2 EmptyUto Feb 18, 2014 1:09 pm

Ž

ŽALOST


Primarna emocija koja se javlja kao reakcija na gubitak nečeg dragocenog, važnog, bilo da je to draga osoba, neki vredan predmet ili ideal. Ukoliko je ono što je izgubljeno vredno, subjektivno značajnije, utoliko je i ž. veća i dugotrajnija. Ž. proizvodi nisku tenziju i ne pokreće akciju kao druge primarne emocije (npr.radost, strah, gnev). Za emociju ž. je karakteristično bolno raspoloženje, prolazni prekid interesovanja za spoljašnji svet, gubitak sposobnosti za ljubav, bezvoljnost. Na planu ponašanja ona se manifestuje u usporenom hodu, odsustvu gestikulacije, tihom i monotonom govorenju, pognutoj glavi itd. Posle gubitka objekta (npr.smrti bliske osobe), prvo nastupa faza šoka, metalne "anestezije", koju smenjuje faza intenzivne ž. (plač, jecanje, hvatanje za glavu itd.). Još kasnjie, prvobitno snažno očajanje, neutešna ž. prelazi u osećanje tuge i potištenosti, da bi se, najzad, osoba prilagodila i vratila svakodnevnom poslu. U svim kulturama posmrtni obredi prate, artikulišu i kanališu afekt ž., pomažući pojedincu da sačuva mentalnu ravnotežu. Ž. je, prema psihoanalizi, normalan odgovor na gubitak voljenog objekta, za razliku od melanholije koja je patološki. "U slučaju žalosti, siromašan i prazan je postao svet; u slučaju melanholije takvo je samo ja", piše S.Frojd (Freud). Po isteku određenog vremena, u normalnom slučaju, zahvaljujući procesu rada žalosti, prvobitna ž. spontano se gubi, a pojedinac se miri sa gubitkom koji ga je zadesio.

ŽELJA

Psihička težnja ili žudnja, svesna ili nesvesna koja, podstaknuta predstavom poželjnog objekta, stremi njegovom dostizanju, na stvaran ili imaginaran način. 1. U klasičnoj introspektivnoj psihologiji, isključivo svesna čežnja ili težnja ka nekom privlačnom cilju. 2. U psihoanalizi, jedan od temeljnih i središnjih pojmova, koji obično označava zabranjenu, nesvesnu, suzbijenu težnju. Izdanak ž. često se sreće veoma daleko od prvobitne, izvorne nagonske ž. Iza prividno najmoralnijeg ponašanja, S-Frojd (Freud) često otkriva upravo najstarije, najgnusnije ali i najsnažnjie ž., a to su seksualne, agresivne i egoističke. Ove zabranjene izvorne želje nikada se ne mogu u potpunosti zadovoljiti. A kada je nagonskoj ž. uskraćeno zadovoljenje na prvobitnom objektu, tada dolazi do njenog pomeranja. Čovek je, prema psihoanalizi, biće neostvarenih želja i infantilnih čežnji. Pojedinac ne samo da je osuđen na neuspeh u ralizaciji svojih najsnažnijih želja, već ne sme svesno ni da zna za njihovo postojanje, pa čak ni da otvoreno sanja njihovo ispunjenje. Program pricipa zadovoljstva je u sukobu sa celim svetom. Zadovoljenje ž. je redak i neizbežno kratkotrajan fenomen.

____________________
Preuzeto: PSIHOEDUKACIJA, web sajt Danijela Živančević, spec. psiholog savetovanja, Psihopolis institut
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




 Psihoedukacija - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Psihoedukacija    Psihoedukacija - Page 2 Empty

Nazad na vrh Ići dole
 

Psihoedukacija

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Backa Forum :: Best Of The Web :: Zdravlje-
Skoči na: